Ej, vode se neki filozofski razgovori ovih dana, na temu ljubavi. To su oni razgovori, što kad ih započneš možeš pola života samo o tome pričati, a na kraju shvatiš da skoro pa ništa pametno nije rečeno.
Otkrivanje alhemije, šta li?!
Mrtva trka od početka do kraja kruga.
Od zaljubljenosti, hemijske žurke u telu, koja me najviše smara, do straha od izmišljenih stvari.
I šta sa brojanjem? Brojanjem svega. Reči, dana, pogleda, dodira. Zar se to broji?! Vezuju li se mašnice na upakovane kutijice od po deset komada? Bah!
A šta sa strahom od naglas izgovorenih reči? Jer one su svakako više stvarne od onih napisanih na papiru, ili od onih koje niko osim nas samih ne čuje. Mada, svašta se priča za te unutrašnje glasove!
Na kraju dana, najradije bih citirala sebe i smejala se oko glave
Za promenu, danas je evo neki luckast dan. Ili su bar neki momenti luckasti. Neka sećanja, neke uspomene, sve po meri. Nešto novo, i nešto sa osmehom. Eto.
Reči koje nikako da mi uđu u glavu. Sto puta ih vidim. Sto puta ih gledam. Sto puta napišem. Sto puta pročitam. I ponovo. I opet. I već hiljade i hiljade pokušaja. I ne mogu da ih zapamtim. Reči poput: zanim, nawet, przecież, już, ponieważ, owszem, dopiero…
I koliko god da se ja trudim, uvek na stolu stoji gomila knjiga. Nebitno koliko redovno se sklanja i dovodi u red, za tren oka se knjige naslažu. Jedna na drugu, druga na treću, treća na četvrtu, četvrta na petu, peta na šestu… i tako broj za brojem. Ne znam tačno kako mi to uspeva.
Zapošljavaju li ovih dana prevodioce u zemlji našoj?!
