I koliko god da se ja trudim, uvek na stolu stoji gomila knjiga. Nebitno koliko redovno se sklanja i dovodi u red, za tren oka se knjige naslažu. Jedna na drugu, druga na treću, treća na četvrtu, četvrta na petu, peta na šestu… i tako broj za brojem. Ne znam tačno kako mi to uspeva.
Zapošljavaju li ovih dana prevodioce u zemlji našoj?!
Ne?!
Da?!
neka ga, nek ide, i ovako me je smorio za medalju! Mada, nakon januara dođe fegruar, koji je skoro pa isto toliko naporan, uglavnom zbog onog dela da je još uvek zima, a i sneg kako prognoza kaže. Ali srećom, traje lepih 28 dana, bar da je svaki mesec tako, a ne ovo malo 30 malo 31 malo 30 malo 31…
Nisam našla posao.
Nije me neko našao.
Nisam se preselila 
U Španiju, naravno. Još uvek sam ovde.
Nije mi kosa narasla koliko sam želela.
Ako ništa drugo, konačno sam našla omiljeni film, ako negde treba da se upiše taj podatak, ili ako me neko nekada bude pitao. 
Za muziku se obratite JJ
Ne volim zimu. Od ove godine, izgleda, ali sasvim dovoljno, pošto se u prošlost ne vraćam. Ne nerviram se, ali me nervira što nemam šta da slikam – sve je sivo, ili je belo, nije nego. A i kad nađem nešto za slikati, smrznu mi se prsti! I ne, ne volim rukavice, i ne nosim rukavice, ili bar koliko je moguće da ih ne nosim. Osim toga, nedostaje mi povrća da me veseli, nedostaje mi plavo nebo i raznorazni oblaci. Nedostaje mi da sedim u dvorištu i šetam bez mnogo razloga, bez određenog pravca. I još mi kažu kako će proleće sad još malo, dok lupiš dlanom o dlan, kažu… meni ne izgleda tako, ova zima dugo traje… I da se razumemo, mnogo mi lepše stoje odevni predmeti bez rolke. To je svakako bitna stvar!!!
***
Dešava mi se, ponekad, da baš ni malo ne koristim mozak… al’ šta sad.
***
“Ponekad se stvarne priče dešavaju samo u mašti, Oskare”, rekla je ona. “Sećamo se samo onoga što se nikada nije dogodilo.”
“Vreme radi s telom ono što glupost radi s dušom”, rekao je, pokazujući na sebe. “Natera ih da istrule.”
“Mladost je kao hirovita devojka. Ne umemo da je razumemo i cenimo sve dok ne ode s drugim da se više nikad ne vrati… aj!…”
“Jedan dobar prijatelj mi je jednom rekao da su problemi kao bubašvabe. Ako izađu na svetlo, uplaše se i odu.”
“Godinama sam bežao ne znajući od čega. Verovao sam da će se , trčim li brže od horizonta, senke prošlosti skloniti s mog puta. Verovao sam da će, udaljim li se dovoljno, glasovi u mojoj glavi ućutati zauvek.”
Iz knjige Marina, Karlos Ruis Safon (Marina, Carlos Ruiz Zafón).
To ti je kao kad se pentraš sto godina po nekim stepenicama, kao Panda u crtanom. I dođeš do vrha, i jedva dišeš, ali si super srećan, i dodirneš, ma uzmeš u ruke to nešto što ti je u ovom momentu sve što želiš! Čekaš da se nešto desi, neka munja ili tome slično, ali ne! Sve je baš kako treba, dišeš ponovo, imaš u rukama ono što želiš… I onda tobogan! Sve ima svoj početak i kraj, kažu. Možda to i nije tako, možda samo tako posmatramo stvari. Ali pošto ne možeš da se zadržavaš na vrhu (ima i drugih koji nešto žarko žele u svojim životima), red je da se spustiš nazad, na početnu tačku. E, to je taj momenat. Silazak dole je uglavnom brži i kraći nego uspon. Neki bi pomislili da je zabavan – spuštaš se toboganom, šta tu može loše da bude?! Paaa recimo sve! Prvo, nije to tobogan na moru ili bazenu, pa da se super zabavljaš. Pošto potpuno neočekivano padneš na dupe, to te toliko zaboli, da više od pola puta razmišljaš samo o tom bolu, i pitaš se kad će da prestane. Onda shvatiš da više nemaš u rukama ono po šta ti se toliko pentrao. I na kraju vidiš da je ona početna tačka čitavog putovanja neverovatno blizu. I eto, na kraju puta, možeš da otreseš prašinu sa sebe, primetiš da dupe već manje boli, i da se upitaš šta zaista želiš, a i kojim putem želiš da do toga dođeš.
„Pravda je pitanje perspektive, a ne univerzalna vrednost.“
*
„Znate li šta je najbolje kod slomljenih srca?, pitala je bibliotekarka.
Odmahnuo sam glavom.
To što samo jednom mogu zaista da se slome. Sve ostalo su ogrebotine.“
*
„Ne glumite čednost, muškarci smo, a dobro je poznato da smo mi muški izgubljena razvojna karika između pirata i svinje.“
*
„Celog sam života osećao da su stranice koje ostavljam za sobom deo mene. Normalni ljudi na svet donose decu, mi pisci donosimo knjige. Osuđeni smo na to da u njima ostavimo život, mada nam na tome gotovo nikada nisu zahvalni. Osuđeni smo na to da umremo na njihovim stranicama, a ponekad čak i da one budu te koje će nam oduzeti život. Između svih neobičnih stvorenja od papira i mastila koje sam doneo na ovaj bedni svet, ovo naručeno stvorenje, ovaj odgovor na gazdina obećanja, bilo je najgrotesknije. Nije bilo ničeg na tim stranicama što bi zaslužilo išta drugo do spaljivanje,a ipak su bile od moje krvi i mesa i nisam imao srca da ih uništim. Spustio sam ih na dno kovčega i izašao iz radne sobe s teskobom, gotovo posramljen sopstvenim kukavičlukom i mutnim osećajem očinstva koji je u meni budio taj pakleni rukopis. Verovatno bi gazda umeo da ceni ironiju situacije. U meni je ona prosto izazivala mučninu.“
*
Iz knjige Igra anđela, Karlos Ruis Safon ( El Juego del Ángel, Carlos Ruis Zafón).
E ne da mi se da pišem neke sitne filozofije. Mogla bih da prekopiram neke poruke, iz nekog pisma, sa nekog chata, sa mobilnog… ali ne da mi se da sedim i pišem. Ne da mi se da oblikujem svima razumljive rečenice, ulepšane, obučene u svečanu odeću, sveže uglancanih cipelica, i sa trakom u kosi… Ili tako nekako. Fantastične stvari su jednostavne.
Leći na topao pesak i slušati čika Tomu Waitsa…
Recimo tu negde: 
foto de Gaspar Serrano, mio fotógrafo favorito, por ahora
