Koračajući po otiscima

Pokušavam da pronađem posao. To je inače jedna posebna vrsta umetnosti, a za umetnost treba imati talenta… ili sreće. Nije to kao slikanje, ili sviranje, ovde treba više sreće i slučajnosti, manje vežbe. I kako to ide? -Kilavo. Mada, ako je posao neplaćen, onda ide odlično… ima posla. Ako je nedovoljno plaćen, moooožda se nađe nešto. Ako je plaćen (relativno) dobro, skoro pa ne može da se nađe. To su valjda sve kategorije. Ah, da! U ovoj zemlji, inače, normalno je da vam ne odgovore na mail. No… dobro sad…

Povremeno meditiram na temu pisanja bloga. Pitam se da li odustati? Ili ne? Jednog dana, neka promena će da dođe na dnevni red, ali ne danas, i ne sutra. A vidim u današnje vreme su svi zauzeti, pa niko ne stiže da čita blogove. Jednostavnije je biti na tviteru, tamo je sve kraće. Uglavnom se vrte iste vesti, stoga je skoro pa nemoguće ostati neinformisan. Koliko su te informacije zaista bitne, to je neka druga pesma. Pomalo podseća na reklame: gde god se okreneš vrte se iste, korist je sumnjiva, ali teško ih je izbeći. I čitavo to društvo me pomalo podseća na američki film u kojem su svi prezauzeti silnim nerealnim i izmišljenim  obavezama, zato se valjda nikad ne odvajaju se od svojih mobilnih telefona. Ne mislim ja da su svi isti i takvi, ali ima dana kad pomislim da je većina. No, to i nije toliko bitno. Sutra će već moderno biti nešto drugo.

Ostatak spada u uobičajene stvari. Čitam knjige, čekam da mi poraste kosa, vrtim neke stare dobre pesme, učim jezike – tačnije dva, pomalo ponavljam onaj jedan što sam kao naučila, lečim bolesni stomak… Želim da naučim kako da koristim fotoaparat. Želim da naučim da ronim. Želim da se preselim u Španiju.